Have you visited the Jan Žižka monument yet?
Reči lišene govornika izranjaju iz magle koja od Praga pravi taoca. Nekoliko koraka kasnije, dvoje ljudi objašnjava prolaznici da, iako nastanjeni u kvartu s velikim turističkim potencijalima, nisu turisti. U ovom gradu čak i njegovi stanovnici povremeno preuzmu ulogu dobro obaveštenog istraživača, odabirući da svako malo i sami provedu makar jedan bezbrižan dan u najlepšoj miteleuropskoj prestonici. U govoru različitih ljudi grad u kom par nedelja živim simulaciju nekog tuđeg života meandrira među raznovrsnim izmišljenim konceptima Evrope. Po potrebi mi se objašnjava da sam trenutno u srcu, u žili kucavici, u prapočetku, na izvoru, u središtu, u centru, da sam, zapravo, tamo gde idući s istoka počinje Zapad, da sam u centralnoj tački Srednje Evrope, tog možda apstraktnog, ali svakako ključnog prostora književne misli savremenog doba. Zaključujem: svuda sam, osim na Istoku. Istok ću lako prepoznati. Na Istoku su varvari koji puše po kafanama, pojašnjavaju.
Na krovu kuće koja štrči preko ulice, kao figurice od plastelina svakog jutra izvajani ustaju radnici, monteri optičke mreže, čistači oluka, zidari – ne uspevam da utvrdim. S prozora posmatram kako danima stoje zagledani u istu tačku, ruke najpre drže na bokovima, onda na vratu, licu, na temenu, češaju se s kapom u šaci, začuđeni pred životima koje gledaju kroz mali otvor u krovu. Negde pred mrak poslovođa sa sobom dovede majstore za novu smenu, najuri dotadašnje tutnuvši im nekoliko kovanica u dlan, uključi rasvetu koja baca zlatne snopove baš na otvor kao na zdenac, podvikne ,,ne gledaj, krpi!”, i majstori izvršavaju, tek povremeno bacivši pogled na ljude koji u dnevnoj sobi ispod vode svoj nezavisni život, osećaju kako ih obasjava sunce, kako im telo ispunjava neuprljana toplina koja se s neba izliva na njihovu svakodnevicu kao bog.
U delu Evrope koji sebe naziva Zapadom, u delu koji zapadnije nazivaju pragom Istoka, krenuo sam u lov na slavuje i ostale ćaskače, da odagnam dosadu uhodane svakodnevice, da se kao turista s dodatnim privilegijama i viškom slobodnog vremena duže od očekivanog zagledam u dušu slovenske braće, onih koji su ipak u Evropi, onih koji su prigrlili progres, onih koji su za nas pojam. Na dve nedelje potpuno zaboravljam da smo svi mi – mladi, perspektivni evropski autori – većinom volonteri mediokritetske prepisivačke službe s natprosečnim osećajem za slaganje glagola sa sinonimima i raspoređivanje enklitika. Prve dane retko provodim pišući. Umesto toga šetam po obodu turističkog jezgra grada izbegavajući gužvu. Po picerijama, smouk i seks šopovima vise ukrajinske zastave. Sva naša srca empatično pulsiraju kao jedno pred prizorima solidarnosti. Pred jednom u mnoštvu zgrada koje bi mogle postati muzej uveravam se da ovde zaista vladaju zakoni ravnopravnosti – ukrajinske izbeglice se od čađi ne razlikuju od Sirijaca, Somalijaca, Avganaca, i zaista, u njima nema ničeg različitog – svi kao jedan glancaju pozlatu na kopijama drevnih spomenika, kopaju rupe u filigranskim trotoarima Evrope u koje bešumno uskoče kada se vrata dabldekera s britanskim turistima koji je upravo stao otvore uz šištanje.
Decenijama, širom slobodarske i slobodoljubive Evrope, ledeni tenkovi spavaju nepomični, preobraženi u atomska skloništa, spomenike naše sigurnosti, velelepne fontane i kulturna dobra, postamente na skulpturama velikana iz prošlosti. Istorija ih pred nama iznova otapa. Ispijena dosadom i odsustvom velikih priča koje bi objavila u svom almanahu, istorija se gleda u ogledalu i besna, usedela, trže rukave, prstima vrti po rupama u pantalonama, provlači pesnice kroz petu na čarapi i onda plače kako je gola, kako joj je hladno, kako joj treba neko da je pokrije.
Tenkovska grla škripe u varvarskim zemljama. Njihovi vremešni zglobovi podmazani su znojem najmljene vojske i zadihanim hodom uzdrhtalih prolaznika u koje iz predostrožnosti svaki put valja naciljati. „Tenkovi su tu da prepeglaju mrtve, da se vojska ne muči zakopavanjem tela. Gusenice su ogavne i smrde, ne pipajte ih”, govore deci koja prilaze u pauzama granatiranja i spuštaju pamučne dlanove na tople cevi. Štipaju ih za obraze i koriste se retkim rečima ohrabrenja kojima te nauče pre nego pripucaš u bratskoj, ali nedvojbeno stranoj zemlji – „doći će jednom vaše vreme, i vi ćete ovako jednog dana”.
Bojeve glave crvène od napora. Mnogo je prstiju na njihovom čelu i svaki bi da počeša drugi ćošak temena. Besne, bojeve glave putuju kroz cevi, rotiraju se oko svoje ose do usijanja, izlaze uz prasak i konfete u stratosferu; mali dečiji vatrometi, gomila konfeta namenjena proslavi dana patnje za slobodu i demokratiju. Na Venceslavovom trgu je gomila mladih ljudi koji na reverima nose značke ukrštene češke i zastave Evropske unije. Na trgu je muzika, velika bina sa plavo-žutom dekoracijom i tranparent: Putin hands off Ukraine!. Tako je kod nas, u miroljubivoj, ratom nezahvaćenoj Evropi u kojoj su tenkovi umetničke instalacije, predmeti kulture sećanja. Na najbliskijem istoku, među varvarima, granatiranje odnosi živote. Neka ostane zabeleženo – gnušamo se svih učesnika u ratu. Ipak, iz predostrožnosti biramo stranu. Bezumna su vremena u kojima živimo. Rat je nemilosrdan, a metak milostiv, kažu varvari u intervjuu evropskom medijskom konzorcijumu. „Metak ne uzme puno, samo protrči kroz telo kao velika hladnoća, otvori sebi put na leđima nazad u slobodu, u lutanje”. Lov se nastavlja.
Pod prozorima varvara jutros peva falanga. Iz uvežbanog višeglasja i zaobljenih usana vojnika klija omamljujuća melodija koja ih miluje po vratu. Osećaju njen jezik na potiljku dok buši malu rupu u lobanji koju su stisnuli kao pesnicu, ali to nije dovoljno. Oslobođeni hodaju gradom, sudaraju se s ljudima, kroz neke prolaze, u nekima ostanu dugo kao strah pošto im u očima primete spokoj. Izgube moć govora, sposobnost upozoravanja, jer sad konačno nema nijednog razloga za ostanak. U mirnodopskim planinama dezerteri su istrebljena vrsta o kojoj se uči iz udžbenika. Njihove kosmate, nesvakidašnje prilike nacrtane veštom rukom ilustratora bude kratkotrajno divljenje dece u klupama, ipak, znanje o njihovoj vrsti suvišno je te se naglo zaboravlja. S obronaka mirnodopskih planina pruža se pogled na zavađeno podnožje, na usijanu kotlinu i pustu ravnicu. „Ovo nije moj rat”, govore varvari, dok se njihov grad topi u prašini.
Civilizacija ne sme ostati slepa pred tim čoporom zveri koje po noći rastržu sve što pred njima hoda i zato mi koristimo svoje resurse, svoju visoku poziciju jer svakom ratu treba kontrolor, posmatrač, čovek s pištaljkom koji će sve male i podle pokušaje kad se nagomilaju pretočiti u jedan odsečni kontrafaul, dodeliti loptu protivniku koji će ciljati iz kaznenog udarca – „hajde sad malo on…”. Ovo je i naš rat, jer ne radi se ovde o sukobu dve zemlje, ni dva naroda, ni dve države. Ovo je rat evropske i antievropske težnje. Ovo je napad primitivnih na potlačene. Ovo je specijalna vojna operacija, intervencija protiv nacizma. Ovo je odupiranje intervenisanju fašista. I dok se udobno smeštaš u nisku stolicu na najvišem vrhu domovine, pištaljka obešena oko vrata biva potpomognuta durbinom koji se izvlači u beskonačnost, da ti ništa ne promakne, da zakrvljeno oko dospe do najsitnijeg detalja koje se pred pravednikom želi sakriti. Onda iz sve snage duneš. Saspeš dah u plastičnu trubicu koja zapara uši i sve zaledi. Kao po komandi, sleđeni varvari podižu pogled do tvoje stolice očekujući odluku, a ti zacenjen jedva izgovoriš – „samo isprobavam, nastavi dalje”. Posle napornog dana u stolici, odlaziš u topli dom sa čijeg plafona ponekad sleti pahulja u tanjir. Začuđen podigneš pogled ka krovu, ali otud dopire samo zaslepljujuća svetlost od koje trnu očni kapci pa brzo vratiš pogled nazad i pričvrstiš ga za komad patke sa slatkim kupusom u tanjiru.
Da li ste posetili spomenik Janu Žiški? Znate, ako biste u njegovo teme zaboli vrh džinovskog šestara i opisali kružnicu oko Evrope, jasno biste videli da stojite u središnjoj evropskoj prestonici, a to, priznaćete, nije mala stvar. To ipak, složićete se, govori nešto o prirodi ljudi koji su iz ovog tla iznikli. Budno oko naših sinova bdi na granici, zagledano u masna varvarska temena i stražari, čuva naš patnjom zasluženi mir, pristojne ljude, njihove gradove, trgove i zidine na istorijskim tvrđavama koje se kupaju u blicevima. Pa ovde se nekad prostiralo Rimsko carstvo, zaboga! Takav ne sme biti izjednačen s varvarinom. Takav je, ipak, stvoren za bolje. Složićete se. Zar ne?
Na kraju dana u krevet odlazim s najvećim varvarinom kojeg ću ikada upoznati. Bez pasoša, vize, mimo carinske kontrole, on svako jutro prelazi hiljade kilometara preko svih granica civilizacije koje smo postavili, preskače zidine gradske panorame u čijem se podnožju gomilaju tela onih koji bi da prodru u našu sigurnost, puzi preko bodljikave žice, najliberalniji među nama – onaj koji se useli u čoveka ne pitajući za rasu, veru i naciju – mojim očima gleda kako mu dve šake svako jutro vade krmelje iz očiju, skidaju mrene koje je san za sobom ostavio i vidi jasno u ogledalu: skladnog lica ovog Rimljanina nema bez njegovih očiju.